Opraštam, prelazim preko svega i kap prelije čašu, pa mi se zgadi i precrtam čoveka za sva vremena. Mnogo sam grozna po tom pitanju.

Sve je u sitnicama. Ne zato što su bitne već zato što nas odaju.

Čudna su ta čekanja. Nekoga ne možemo sačekati jednu minutu, a nekoga bismo čekali sto života.

Ja vjerujem u to da vrijeme nikad nije protraćeno. Stvari se dešavaju onda kada treba da se dogode.

Možda nisam maher da odmah procenim ljude, al’ puštam da im jezici odrede mesto u mom životu. — Đorđe Balašević

“Nemoguće je”, kaže ponos. “Riskantno je”, kaže iskustvo. “Besmisleno je”, kaže razum. “Pokušaj”, šapne srce.

Kada čovjeku značiš, on ne smišlja izgovore, ne truje te lažima, ne ponaša se poput licemjera. Kada čovjeku značiš, on to pokaže. On to dokaže.

Mi smo ti negde između prijateljstva i ljubavi. Nikada nije bilo ničeg, ali oduvek je nešto među nama. Ni prijatelji, ni ljubavnici. Ništa, a opet – nešto. Valjda je to želja, ko će…

Čovek se zaljubi bezbroj puta, jer to je prolazno stanje. Ali voleti nekog? To je nešto sasvim drugo. Može se voleti i više puta, ali samo jednom onako pravo, onako ludo, bolesno. Onako…

I upamti. Mali znaci pažnje čine te velikim u njenim očima.