Rekli su mi da ako želim da se zaljubi u mene, moram je znati nasmijati. Ali svaki put kad se ona nasmijala, ja sam bio taj koji se zaljubio.

Gledao sam kako me zaboravlja neko koga najviše volim. I verujte, nije lako.

Ženama je potreban samo mali znak, nagovještaj, jedan mig, nevidljiv detalj, sitan povod, a zatim sve rade same. Vole, pate, nadaju se, maštaju i plaču. – Duško Radović

“Izađi na 5 minuta samo da te vidim” nikada neće izaći iz mode.

Volim one jednostavne trenutke. One najprostije gde samo sediš na prozoru, slušaš muziku, piješ kafu, a nisi ni srećan ni tužan, samo posmatraš. Nebo, zvijezde, zgrade, ljude. Razmišljaš, i osećaš se nekako potpuno…

Čim sam je upoznao, dala mi je do znanja koliko vrijedi. Nije bila jedna od onih laganih i jednostavnih. Oko takvih se obično moraš namučiti da te uopšte i primijete. Njih ne možeš…

Pali ste ispit? Pa šta? Pa šta i ako ste se malo ugojili? I što ste ponovo sami. Pa šta ako ste dobili i otkaz? Pa šta? Šta sada? Sada živite, sada probate…

Najveći poklon što nekome pokloniti možeš to je ‘svoje vreme’, jer kad nekome pokloniš vreme, poklanjaš mu deo svog života i to je najdragocenije.

Nju pogodi i pjesma. Obraduje se čak i kada joj izustiš – zdravo. Nasmije se čim te ugleda. I opet ne razumiješ. Žalosno.

Dođete kući, skuvate kafu, sednete u fotelju, a oko vas – tišina… I svako bira sam šta je to – samoća ili sloboda.